Kolovoz 12, 2022 3741

Paškina ćakula u Šupurini: Rozarijo iz našega "Malega mista"

Ocjeni sadržaj
(7 glasova)

Rozario, Ružarijo, Luzarijo  ili fale oli se našale, i kako god doli u portu  zapravo ozbiljno  ili onako malo iz zezanja a malo u tampac, svit nazove tog našeg čovika sa šepurinskih škoji,  on se ako je negdi blizu rive odma odazove. Sav onako prišan, bez čekanja. I dok je bija mlađi nije volija čekanje. Rozarijo nije nikad nosija kravate ni prima velike plate, ali sritan je bija ka misni sakrištant i zvonar u crikvi sv Jelene.

U ćakuli s njin uvik vidin koliko je Smoje falija ča ga nije u "Naše malo", oli "Velo misto" uzeja. Ne znan koju bi ulogu dobija bija, samo znan da bi se naveliko proslavija. Rame u rame i škinu uz škinu moga se s njima svima nositi. Čovik dalmatinskog kraja i još čuvar toga našeg raja i šepurinskih užanci, starine i običaja. Pisma bi ga opivati mogla i bodulska ruka pomilovati ka prava čovika svoga. Brusija se godinami na tim škojim, život ga je svega naučija al je viran svojoj Šupurini osta, i nikad se iz nje nigdi nije da. Sam Papa ga je zbog svega toga prije par godin odlikova i nagradija.

-To je za mene najviše priznanje ča san moga u životu dobiti, da me Papa nagradi za moju virnost viri i crikvi. Ali viruj mi, nije bilo lako to dobiti. Mora san puno puti sa kampanela zvoniti i dosta se zato ispotiti, a često bi me i zna vitar dobro probiti.

Dok nisu crkvena zvona zvonila na struju svaki dan san mora u kampanelu konope potezati:  ujtro, na podne i Zdravo Marijo za laku noć. A onda još i dodatno ka neki umru, kad je požar ili ka su sveci valjalo je brecati, slaviti, bumbati na sav glas da svit čuje. Sad je lakše sve to samo od sebe gre na struju, povida nam Ruzarijo, koji ovaj put nije  bija u vali već smo ga našli gori u ulici blizu  njegova dvora, di sam sidi u ladu i čini mi se uz bevandu. Odma me je pozna, iako san sta onako malo treso sa bande i bez po muke razvezali smo te užlje šepurinske ćakulade.

Rizk Casino Bonus

Čeka drugu Papinu nagradu

Iz prve mi se pofalija kako uskoro očekuje drugo priznanje ovaj put Pape Franje. Bit će mu to kaže vrh karijere.  I virujen da oče, jer znan koliko viruje u Boga i crikvu i kako će o priznanje dobiti misto na njegovu komončinu. Ne usudin ga se pitati,  jeli nešto drugo u životu radija oli samo crikvi služija? Vidin i čujen osamdeset godin je uvatija  Ne pitan ga ništa ni o penziji, ni ženidbi, jer ne virujen da bi mi išta o tome reka, ali mislin se kako bi Vatikan uz nagrade i medalje, ako postoji taka užanca, onda ovako virnim i vridnim crkvenjacima treba dati neku svoju Vatikansku penziju. Rozarijo je to sigurno zaslužija, jer  koliko je samo škrabic pokupija i u sakristiji velečasnome služija, povidaju mi oni koji ga dobro znaju. Ali Rozarijo nema vrimena za takve filozofije, šta bi bilo kad bi bilo. To je samo naša slobodna putopisna misal, onako da je Rozarijo ne ćuti, jer kad bi mu to zavonjalo možda bi se samo okrenija i rukon mahnija. A moga bi i prekinit intervju, jer nikad ne znaš? Takav je on, u životu  mu nije bilo važno imati, nego biti!

- Evo selo je puno svita a isprid nas su dva velika blagdana i misne fešte. Prva na Veliku Gospu petnajestog osmog, a onda naš zaštitnik sela šesnaestog. Mi smo oduvik poznati po toj  fešti sv. Roka, zaštitnika naših vala i luka. Virujen da će za koji dan biti velika gužva i doći puno svita sa svih stran. Pivat će se, spremat spiza, veselit na sve bande, po kućama u restoranima, u crikvi na misama i procesijama, sav sritan povida nam Ruzarijo, dok ga onako u šali pitan, di je Maja ( mislin na prisidnicu novinara Evrope, Maju Sever), jer znan da mu je tu u dvoru prva susjeda? Ruzarijo odman uzvrača ka iz topa: Eno je na Tijatu! Mislin se, o moj Ruzarijo okad se Maja vratila sa Tijata, to je ona tad bila po ure doli i onda se svitu činilo da je Maja sad vično na Tijatu, više nego u Šupurini, ča je greška. A on mi odman nastavlja ćakulu  o tin svojim  susidima, jer pored Maje tu u dvoru ima još šjoru Vesnu ka mu je  odman sa live strane, a prije par godin je iz Zagreba prišla za stalno stati u selo. A onda odzad mu je Ante ki živi u gradu. Za njih ima samo riči fale, jer mu često lipo društvo prave, posebno u to nesritno vrime korone, kad ga je polako tukla samoća, ali mu korona ništa nije mogla. Jer tvrd je naš Ruzarijo, kažu tvrđi od kamena i škrile i osamdeset godina je na škoju uvatija. Cili je ažvelat , tvrdo meso, čovik i po.  Fala dragon Bogu šta svog suradnika na svitu drži, reći će putopiscu da zapiše u svoj libar. A tukle su ga bure, juga i nevere i nisu nikad u njemu mogli ubiti tu viru u Boga, ljude i svoju Šupurinu. Ne da se on okretat kako vitar puše.

Skužajte Šjor gradonačelniče

- Prije godinu dan bija sam dobro kašlja, mislija san da je upala pluća, oli ta nesritna beštija korona. Ali nije. Oša san na pregled i nekako se libera tog kašlja. A mnogi svit je jadan umra, šta mi je jako ža kad sve to vidin i čujen, posebno da umiru ti mladi ljudi. Virujte mi, najteže mi je kad zbog dotura, provište, oli nečega drugoga moran iti u grad. Čim svršin posal odma nazad vatan  prvi vapor i pravac u Šepurinu, na kraju će Ruzarijo, koji koliko vidin živi sam i pitan se, kako sve to more u tim godinami stići i podnit. Bože moj, imali li kakvu skrb, da li ga posjete te institucije i gerontodomaćice , koje su aktivne na Prviću, da mu pomognu. Jer do  prošle godine znala mu je iz grada doći i pomoći sestra Roka, ali u poslidnje vrime sve manje, jer je starija od Ruzarija i nije lako više putovati.



Bilo kako bilo, naš Ruzarijo nastavlja svoje životno putovanje. Šupurina, porat mu je u duši  dok čuva crikvu Svete Jelene ka oči u glavi, kampanel i zvona sa kojima je život učinija. On je uvik na raspolaganju svitu, turistima, virnicima bija i bit će dok more. A mi više ne moremo, noć će pasti, molajemo barbete i gremo tuta forca do Vodic. Bacilo je malo bave, ali ništa ne smeta kad je štorija o Ruzariju u pitanju.

P.S. I dok san upalija pentu i krenija svojin puten pomalo u vožnji do Vodic mislin se, kako san zadnji put dok san pisa iz Šupurine falija. I to kad san nabraja sve poznate ljude koje je Šupurina iznidrila. I onda san pored svih tih poznatih Šupurinjana zaboravija spomeniti i našeg gradonačelnika Vodic, Antu Cukrova, jer neki Šupurinjani se falu da je i on iz njiova mista. Skužajte naš šjor gradonačelniče. Nadan se da mi neće zamirit, jer nije mala stvar biti gradonačelnik Vodic? 

Eto i kod mene, godine, bevanda i dalmatinska fjaka činidu svoje i jačaju zaborav. Možda bi i ja bija dobar za kakog pulitičara, pa bar misnog, kad tako dobro zaboravljan.

Moj svite lipi pozdrav od vašega Paške iz Šupurine!

 

 

Poslijednja izmjena dana Petak, 12 Kolovoz 2022 14:31
djelomob1.jpg