Studeni 28, 2022 5193

Igore, svaka ti čast!!!

Igore, svaka ti čast!!! Mirsad Mešinović
Ocjeni sadržaj
(12 glasova)

Odlazeći večeras s posla, na putu prema doma, zaustavija san se kod Škijine kuće. Isprid servisa najboljih mehaničara među blizancima. Nešto me tira da se vratin u knjižnicu.

Prije odlaska, bacija san oko na Perin i Pavičin portal. Zanimalo me jesu li objavljene slike sa partija koji se održa u subotu u Opiumu. Pretpostavija san da će ga Mirsad popratiti. Radi se o Jauk partyju. Dva puta san pregleda sve slike. A, ima ih. Poprilično.

Vratija san se sad u knjižnicu kako bi s vama u dvi rečenice podilija svoju sriću zbog svega šta san vidija na tim fotografijama. A, vidija san puno veselih mladih ljudi. Od onih koji imaju dvadesetak pa do onih nekoliko koji su oko pedesete. Okupija ih u klubu braće Ševerdija najveći partijaner u našemu Selu. Igor Čičin-Karlov. Zvani Čičo.

Daleke osamdeset i druge iša san u Herford. Išli su nogometaši, rukometaši, rukometašice i glazbari. Prvu večer po dolasku u taj lipi njemački gradić okupili smo se na njihovom glavnom trgu. U jednom trenutku, koncert domaćih glazbara nadjača je krik.

Svi smo se trznuli. Ne zato jer nas je nešto prestrašilo, nego naprotiv. Znali smo da je na taj trg doša netko od “naših”. Radilo se o jauku. Nečem što za svoju kolijevku ima naše Selo.

Herfordskim trgom prolomija se jauk Dragoga Muzikujina. Vodičanina koji je živija na sjeveru Njemačke pa nije moga odoliti a da ne “skokne” do dvista kilometri obližnjeg Herforda.

Dragi je bija jedan od reprezentativaca. U jaukanju. Nečega šta se rodilo u vodiškom kinu. A “isprovocira” ga je lav koji se pojavljiva na platnu. Prije početka filma. Ni jedan film u to vrime, a radi se o početku sedamdesetih, nije moga proći bez vijanja (jaukanja). Bilo je to štosno. Imalo je to svoju draž.



Izašlo je to i vanka kina. I postalo prisutno svugdi u Vodicama. Može to sad nekome ko prvi puta čuje za takvo nešto izgledati primitivno. Ali, nije to baš tako. Reka bi čak da je to postala i posebna vrsta umjetničkog izražavanja.

Jer, tribalo je imati i mota za kvalitetno jaukanje. Bilo je puno dobri vijača, ali, kad bi mora nekog izdvojiti, naveja bi Antu Mršu - Krajića i Nikicu Španju - Žefu.

Oni su mi sinonim za vrhunske meštre u jaukanju. Bilo je i kasnije, među mlađim generacijama, talentiranih.

Danijel Juričev - Bukara je jedan od njih. Vidin da je i on bija u Opiumu. Ma, skupilo se tamo u subotu baš lipo društvo. Ponovit ću. Baš uživan gledajući Mirsadove fotografije. Na kojima sve pršti od lipe energije.

Nije mi ža šta san se vratija u knjižnicu i na ovaj način pokuša podiliti s vama svoju sriću.

Za kraj, a to mi je i bija glavni razlog pisanja ovog teksta, želin pofaliti dušu ovoga partija.

Igore, svaka ti čast! Već godinama organiziraš ova okupljanja zaljubljenika u vodiško jaukanje. Nečega šta bi ja nazva, bez imalo ustručavanja, “nematerijalna kulturna baština”. Jer, to je baš to. Znan koliko energije unosiš da bi “Jauk partyji” bili upravo to šta su i postali. Vrhunski provodi “našega svita”.

Kad je bila u prvom ili drugom srednje, moja starija sestra Sanja napisala je članak za omladinski list koji je izlazija u Vodicama u to vrime.

Naslovila ga je “Vuci nisu, vrazi nisu”. Pisala je o jaukanju. Bila je mlada pa je još dvojila o vridnosti te pojave. Vrlo brzo joj je ta dvojba nestala. Znam dobro koliko cijeni taj fenomen. Fenomen koji je rođen u našemu Selu.

Čičo je neumorni partijaner. I sjajan lik. Najpopularniji u Selu. Da se kojim slučajem zaleti u političke vode, uvjeren san, pomeja bi konkurenciju. Ne virujete!? :-)

 

Poslijednja izmjena dana Ponedjeljak, 28 Studeni 2022 21:17
djelomob1.jpg